BRITANSKI KNJIŽEVNICI

Naslov: BRITANSKI KNJIŽEVNICI 04.01.10 22:48

Joanne Kathleen Rowling

[You must be registered and logged in to see this image.]

Džoan Ketlin Rouling (engl. Joanne Kathleen Rowling) rođena pored Bristola, Engleska, 31. jul 1965), takođe poznata kao Dž. K. Rouling ili Džoan K. Rouling, je engleska književnica.

Biografija
Britanska autorka, stvarateljka popularne i od kritičara prihvaćene serije o Hariju Poteru koja govori o mladom čarobnjaku kroz njegovo školovanje.

Nakon diplome na University of Exeter 1986. godine počinje raditi za Amnesty International u Londonu, gde započinje pisati Hari Poterove avanture. U ranim 90-ima putuje u Portugal gde poučava engleski jezik za strance, ali nakon kratkog braka i rođenja kćeri vraća se u Englesku i nastanjuje se u Edinburgu. Živeći od socijalne pomoći, uz podučavanje drugih nastavila je s pisanjem.

Hari Poter
Njena prva knjiga u seriji, Hari Poter i Kamen mudrosti (1997), ostavarila je izvanredan uspeh, obraćajući se istovremeno deci (ciljanoj publici) i odraslima. Živim opisma i maštovitom okosnicom priče, predstavlja avanture neočekivanog heroja Harija Potera, osamljenog siročića koji otkriva da je ustvari čarobnjak, i pravljuje se u Hogvartsovu školu čarobnjaštva i magije. Knjiga je osvojila mnoge nagrade, uključujući Britiš Buk Avard.

Slede nastavci: Dvorana tajni, Zatvorenik iz Askabana, Vatreni pehar, Red feniksa, Polukrvni princ - takođe bestseleri, izdani u više od 200 zemalja i prevedeni na kojih 60 jezika. U 2001. godini su objavljeni Čudesne zveri i gde ih naći i Kvidič kroz vekove, sa prihodima namenjenim u dobrotvorne svrhe. Serija je zaista potakla entuzijazam među decom i zaslužna je za stvaranje novog zanimanja za čitanjem. Filmska verzija prvog nastavka snimljena je 2001. godine i postala jedan od najgledanijih filmova na svetu. Ostali nastavci su takođe vrlo uspešno ekranizovani. U martu 2001. godine, Roulingovoj je dodeljena titula OBE (Officer of the British Empire).

Naslov: Re: BRITANSKI KNJIŽEVNICI 08.01.10 13:59

Anne Brontë

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ana Bronte (Anne Brontë) rođena (17. januar, 1820 umrla; 28. maj, 1849) je britanska spisateljica i pesnik, najmlađa od svih sestara Bronte u svojoj književnoj familiji.

Rođena u selu Tornton u Jokširu, Engleska, je poslednje dete od šestoro dece kolliko su imali njeni roditelji. Anina majka, Marija Branvel Bronte, umrla je od raka godine 1821, posle njihove selidbe u Havort gde je njenom ocu, Patrik Bronte-u, dodeljeno mesto sveštenik-a. Dok je bila dete njene dve starije sestre Marija i Elizabet umiru od tuberkuloze što će imati jako velikog uticaja na njeno pisanje tokom kasnijeg života. Dve njene sestre, Šarlota i Emili, su takođe bile autorske i pesnikinje. Anina poezija je izdata, zajedno sa onom koje su napisale njene sestre, godine 1846, pod pseudonim-om "Acton Bell".

Ubrzo posle smrti njenog brata Branvela i sestre Emili zime 1848, Ana Bronte takođe umire posle duže bolesti i neuspešnog lečenja od tubelkuloze. Sahranjena je na crkvenom groblju „Saint Mary“.

Knjige
-Agnes Grej, izdato 1847
-Stanarka Vajdfeld Hola, izdato 1848

Naslov: Re: BRITANSKI KNJIŽEVNICI 11.02.10 19:26

Džordž Gordon Bajron

[You must be registered and logged in to see this image.]

Lord Džordž Gordon Bajron (engl. George Gordon Byron, 1788—1824) je bio pesnički prvak engleskog romantizma; stekao je međunarodnu književnu slavu romantičnim epom „Čajld Harold“, a potom i poemom „Don Žuan“ i poetskim dramama „Manfred“ i „Kain“. Bajron se rodio kao deklasirani aristokrata, no kasnije pripada najvišim krugovima, iako je po prirodi buntovnik i slobodoumnih nazora. Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma. Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi.

Naslov: Re: BRITANSKI KNJIŽEVNICI 03.04.10 22:57

Artur Č. Klark

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke) (16. decembar 1917, Majnhed, Somerset, Engleska — 19. mart 2008, Kolombo, Šri Lanka) je britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama.

Rođen je u Majnhedu u Somersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948.

Oženio se amerikankom Merilin Mejfild (Marilyn Mayfield) u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao "To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu".

Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom.

Godine 1951. napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za njegovo verovatno najpoznatije delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: "Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik" a na filmu "Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark".

Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 2000. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.

Bibliografija
-Prelude to Space (1951)
-The Sands of Mars (1951)
-Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952)
-Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953)
-Kraj detinjstva (Childhood's End) (1953)
-Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka
-Svetlost Zemaljska (Earthlight) (1955)
-Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka
-Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956)
-Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka
-The Deep Range (1957)
-S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka
-Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961)
-Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka
-Dolphin Island (1963)
-Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga
-The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka
-2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom
-The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968)
-Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka
-Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972) , zbirka pripovedaka
-Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973)
-The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka
-Imperial Earth (1975)
-Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979)
-2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982)
-Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka
-Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984) , po istoimenoj TV seriji
-Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986)
-2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988)
-Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988)
-Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentri Lijem (engl. Gentry Lee)
-Rama II (Rama II) (1989), sa Džentri Lijem
-Beyond the Fall of Night (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford)
-Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka
-The Ghost from the Grand Banks (1990)
-More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka
-Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem
-Rama Revealed (1993), sa Džentri Lijem
-Božji čekić (The Hammer of God) (1993)
-The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima
-Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom MekKvejom (engl. Mike McQuay)
-3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997)
-Okidač (The Trigger) (1999)
-Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter)
-Oko vremena (Time's Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom
-Oluja sa sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom
-Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom

Naslov: Re: BRITANSKI KNJIŽEVNICI 08.05.10 17:26

Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616[1]) je bio engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. Opus njegovih dela koja su preživela do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne poeme, i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi bili su prevedeni na sve važnije žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi pozorišni komad.

Šekspir je rođen i odrastao je u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, oženio se Anom Hatvej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzanu i blizance Hamneta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Povukao se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu i postojala su mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualne opredeljenosti, religioznih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju u stvari napisali drugi pisci.

Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ ili „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove.

Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola[6]. U 20. veku Šekspir se neprestalno iznova otkriva, a njegova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Naslov: Re: BRITANSKI KNJIŽEVNICI 08.05.10 17:31

Biografija:

Rani period

Vilijam Šekspir je bio sin Šona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika[7]. Bio je rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa[8]. Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin.

Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu[10][11][12] koja je bila besplatna 1553.[13] na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature[14][15][16][17]. Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa Anom Hatvej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje[18]. Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj[19][20]. Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583[21]. Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585[22]. Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596.

Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“[24]. Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena[25][26]Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu[27]. Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj[28]. Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijama Šejkšafta u svom testamentu[29][30]. Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Kuća Vilijama Šekspira u Stratfordu

Naslov: Re: BRITANSKI KNJIŽEVNICI 08.05.10 17:36

London i pozorišna karijera

Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine. Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin.

Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada.Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu[37]. Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.

Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom. Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu.

Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594. Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku.Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela. Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom.Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao[47]. Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“[48]. Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca. Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam bilo“ i hor u „Henriju V“ iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije.

Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze.Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub.Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pola gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Naslovna strana sabranih Šekspirovih dela Prvi folio iz 1622.

Naslov: Re: BRITANSKI KNJIŽEVNICI 08.05.10 17:41

Pozne godine i smrt

Nakon 1606-7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613. Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom, koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi[58]. Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti, ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost, i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London. Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri. U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars, a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom

Šekspir je umro 23. aprila 1616.[66] za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607.godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.

U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani. Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina. Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo. Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila. Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva.

Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro. Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Spomenik Šekspiru u Crkvi sv. Trojstva

Naslov: Re: BRITANSKI KNJIŽEVNICI 08.05.10 17:48

Pozorište

Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri.Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse.

Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada[79][80]. Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu.Njegove istorijske drame koje su dosta crple teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1589 ,dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor.Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima.Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče.Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje,takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje.

Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija.San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva.Šekspirova sledeća komedija, Venecijanski trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička.Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“[98], šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“ zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija.

Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba. Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“,čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame.

Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši — tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije. Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad.“. Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni. Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli. U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli. U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Gločestera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji, nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti. U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama

U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški. Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba. Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“ (engl. The Two Noble Kinsmen,), verovatno sa Džonom Flečerom.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Oberon, Titanija i Pak igraju s vilama. Vilijam Blejk. Galerija Tejt, London

[You must be registered and logged in to see this link.]

Hamlet, Horacije i Marsel sa duhom Hamletovog oca. Henri Fuseli

Naslov: Re: BRITANSKI KNJIŽEVNICI 08.05.10 17:55

Djela William Shakespeare:

Tragedije

Sva Šekspirova dela su prevedena na srpski.
Romeo i Julija (Romeo and Giuliett; 1593)
Tit Andronik (Titus Andronicus; 1594)
Julije Cezar (drama) (1599)
Troil i Kresida (Troilus and Cressida; 1601. - 1602)
Hamlet (1602)
Otelo (1604)
Kralj Lir (King Lear; 1605)
Makbet (Macbeth; 1606)
Antonije i Kleopatra (Antony and Cleopatra; 1607)
Koriolan (Coriolanus; 1608)
Timon Atinjanin (1608)

Komedije
Uzaludni ljubavni trud (Love's Labour's Lost; 1590)
Dva plemića iz Verone (The Two Gentlmen of Verona; 1591)
Komedija nesporazuma (The Comedy of Errors; 1593. - 1594)
San letnje noći (A Midsummer Night's Dream; 1594)
Mletački trgovac (The Merchant of Venice; 1595)
Ukroćena goropad (The Taming of the Shrew; 1596)
Mnogo vike ni oko čega (Much Ado About Nothing; 1599)
Vesele žene vindsorske (The Merry Wives of Windsor; 1599)
Bogojavljenska noć (Twelfth Night; 1599—1600)
Kako vam drago (As You Like It; 1600)
Sve je dobro što se dobro svrši (All's Well That Ends Well; 1602. - 1604)
Ravnom merom (Measure for measure; 1604)
Perikle (1608)
Cimbelin (Cymbeline; 1610)
Zimska priča (1610)
Bura (The Tempest; 1611)

Istorijske drame
Kralj Henri VI (1591)
Kralj Ričard III (1593)
Kralj Ričard II (1594)
Kralj Džon (1594)
Kralj Henri IV (1596—1597)
Kralj Henri V (1599)
Kralj Henri VIII (1612)

Pesme
Soneti - (pisani između 1595-1599, objavljeni 1609)
Venera i Adonis (Venus and Adonis; 1593)
Otmica Lukrecije (The Rape of Lucrece; 1594)
Strastveni hodočasnik (The Passionate Pilgrim)

Naslov: Re: BRITANSKI KNJIŽEVNICI 29.05.10 14:01

Oskar Vajld

Oskar Vajld je rođen 16. oktobar 1854. godine u Dablinu u Irskoj, dve godine nakon starijeg brata Vilijama. Pohađao je „Triniti koledž“ u Dablinu od 1871.- 1874. godine. Dobio je stipendiju za „Magdalena koledž“ u Oksfordu u koji je počeo pohađati 1875. godine. Najveći uticaj na Vajlda kao umetnika u to vreme imali su: Svinbern, Volter Piter i Džon Raskin. Na Oksfordu je zbog svog ekscentričnog ponašanja imao je problema sa profesorima. Tokom 1875-1876. Vajld objavljuje poeziju u nekoliko literarnih magazina. Godine 1876. ponovo se našao u Irskoj zbog smrti oca i nastavlja sa objavljivanjem poezije a 1878. dobija Nagradu za englesku književnost. Uskoro napušta Oksford i odlazi u London gde polako stiče popularnost među književnicima. Stekavši popularnost kao književnik i esteta 1882. godine odlazi da predaje u Ameriku. Posle povratka iz Amerike živeo je nekoliko meseci u Parizu. 1884. godine ženi se sa Konstans Lojd u Londonu i dobija dva sina Sirila i Vivijana. Tokom tih godina Vajld je radio kao novinar a pored toga je i dalje pisao poeziju i drame. Godine 1890. objavio je svoje najčuvenije delo, roman Slika Dorijana Greja. U to vreme je Vajld doživeo najveću slavu. Ali u leto 1891. godine upoznaje lorda Alfreda Daglasa s kojim započinje ljubavnu aferu i spoznaje svoju homoseksualnost. U to vreme postaje alkoholičar a njegova slava počinje polako da se gasi. 1895. godine je osuđen na dve godine prinudnog rada zbog „nakaznog ponašanja“. Posle povratka iz zatvora seli se u Pariz gde je umro 30. novembra 1900. godine napušten od svih.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zanimljivosti iz života
Oskar Vajld šokirao je London talentovano i neprestano. Kada ga je na premijeri jedne njegove drame publika ogromnim aplauzom izmamila na binu, izašao je pušeći cigaretu, što je u to vreme bilo novo i drsko ponašanje. Zatim je zahvalio publici na „inteligentnom prijemu ove predivne drame, vidim da vam se svidela skoro koliko i meni“. Skromnost mu nije bila vrlina, pa je izjavio: „Na putovanja uvek nosim svoj dnevnik. U vozu mi je potrebno senzacionalno štivo.“ Kada se 03.01.1882. godine iskracao u Ameriku, na carini je teatralno izjavio: „Nemam ništa da prijavim osim svog genija“. „Volim London!“ rekao je jednom, „Komponovan je od divnih idiota i briljantnih ludaka, baš onako kako društvo treba da izgleda“. Verujući da ništa nije tako uspešno kao preterivanje bio je sklon uživanjima u jelu i piću, novcu, zabavama. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče „u letu“, vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha. „Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!“ izjavio je nadahnuto, ne znajući da će mu ta želja doći glave. Naime, šokiranje Londona otišlo je predaleko onda kada je četrdesetogodišnji Oskar Vajld, srećno oženjen i otac dva sina, spoznao svoju homoseksualnost zahvaljujući sedamnaestogodišnjem zavodniku Robiju Rosu. Ros će do kraja ostati njegov najverniji prijatelj, ali ne i najveća ljubav. „Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa, zvanog Bouzi. Bouzi je najpre bio očaran romanom „Slika Dorijana Greja“. Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadetni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav i uzrok njegove propasti. Bouzijev otac, markiz od Kvinsberija, autoritaran, ali i uticajan, rešio je da uništi Vajlda, podigavši tužbu protiv njega. Iako je perverzni mladi lord bio veća opasnost od Vajlda nego obratno, Vajldu je sudija zbog „nakaznog ponašanja“ izrekao najgoru moguću kaznu – dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mladih muških prostitutki, sa kojima je orgijao s vremena na vreme, koje je Bouzijev otac kasnije potplatio da svedoče na sudu o Vajldovoj perverznosti. Viktorijanski London okrenuo je leđa tada Oskaru Vajldu, lordu reči, dotadašnjem najomiljenijem žitelju. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je preko noći najpoznatiji viktorijanski kriminalac. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenuvši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru. „Ja sam Irac po rođenju, Englez po odgoju, osuđen da koristim jezik Šekspira.“ Zaljubljen u život i večiti optimista, do svoje 40. godine nije proveo ni jedan dan nesrećan. Govorio je da se ljudi i te kako procenjuju po svom izgledu, u zrelim godinama izgledao je kao predimenzionirani dečak. U Parizu ne samo da se oblačio po pariskoj modi, nego je i svoje dugačke negovane pramenove kose ukovrdžavao. Kovrdže mu je i mama negovala u detinjstvu, ignorišući činjenicu da je Oskar dečak, oblačila ga je u čipke i odgajala kao devojčicu sve do devete godine. Možda bi i nastavila, ali je Oskar bio veoma krupan za svoj uzrast, a u međuvremenu je dobio i sestru. Za mlađu sestru je bio emotivno vezan mnogo više nego za starijeg brata, sestra mu je umrla još kao devojčica a Oskar je čuvao njen uvojak kose celog života u kutijici. Oskarov otac bio je lekar i arheolog, veoma uspešan u svemu čime se bavio. Za razliku od svog sina, hobi su mu bile žene, pa je pored zakonite dece imao još nekoliko nezakonite. Nikad potpuno pijan, ali zato retko sasvim trezan, važio je za najprljavijeg Dablinca. Oskarova majka bila za nijansu čudnija od oca. Bila je neurotični nacionalista, neuredna i pričljiva, a njen hobi bio je objavljivanje rodoljubive poezije pod pseudonimom „Speranca“. Uvek je lagala da je pet godina mlađa. Jedan Vajldov biograf primetio je: „Jadno dete iz ovakvog braka“. Kao mladić rekao je: „Potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen.“ Bio je u kratkom periodu i jedno i drugo. Prva godina zatvora uništila ga je i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. To ga je duhovno ubijalo: „Samo je jedna stvar gora od toga da svi o tebi pričaju, a to je – da prestanu!“. Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravnje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan, objavljujući novinske članke pod pseudonimom „Sebastijan Melmut“ u Parizu. Nije odoleo još jednom susretu sa Bouzijem, ali njihov zajednički život u Francuskoj trajao je veoma kratko. Umro je od meningitisa, bez novca, bez publike, bez glamura. U pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi mrzeo je tapete na zidu, a na samrti je rekao: „Jedno od nas će morati da ode“.

Sećanje na pisca
Stogodišnjica smrti slavnog dendija bila je obeležena istovremeno u Parizu, Londonu i Dablinu. Ambasadori Irske i Britanije digli su u Prizu čaše sa skupocenim šampanjcem u čast genija, a katolički sveštenik održao je dirljiv govor o nekad izgubljenom sinu koji je ponovo nađen... U Londonu je lord Daglas, unuk Vajldovog najpoznatijeg ljubavnika Bouzija, svirao polku na klaviru za predsednicu Irske Meri Mek Alis. Irska predsednica je svečano otvorila londonsku izložbu o Oskaru Vajldu u Britanskoj biblioteci. Troškove oko Vajldove izložbe u Londonu pokrila je komapnija „Taitinger“ koja proizvodi šampanjac. U Dablinu je komemoracija prošla najskromnije – okupljanjem nekoliko desetina ljubitelja ispred Vajldove rodne kuće, gde je danas prometna stanica metroa. Interesantno je da su i Dablin i London tek nedavno podigli spomenik Oskaru Vajldu. U Londonu je spomenik 1998. godine ponosno otkrio britanski sekretar za kulturu, Kris Smit, inače otvoreni homoseksualac. On je zahvalio Vajldu što je dao svoj život da bi danas zaživelo društvo koje toleriše različitosti. Na spomeniku su uklesana Vajldove reči: „Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u pravcu zvezda“. U Dablinu je Vajldov spomenik poznat po skupocenom žadu od kojeg je vajar napravio Oskarov kaput. Mermerni Oskar Vajld ležerno se naslonio na kamen u Merion parku, gledajući preko drveća u svoju kuću u kojoj je proveo najsrećnije godine detinjstva. Jedna polovina njegovog lica izražava osmeh, a druga bol.

Vajldova dela

Priče
-Srećni princ - 1888.
-Sebični džin - 1888.
-Odani prijatelj - 1888.
-Neobična raketa - 1888.
-Zločin lorda Artura Sevila - 1891.
-Duh iz Kentervila - 1891.
-Mladi Kralj - 1891.
-Ribar i njegova duša - 1891.
-Zvezdani dečak- 1891.

Poeme u prozi
-Umetnik - 1894.
-Sledbenik - 1894.
-Gospodar - 1894.
-Učitelj mudrosti - 1894.

Roman
-Slika Dorijana Greja - 1891.

Drame
-Vera ili Nihilisti - 1880.
-Vojvotkinja od Padove - 1883.
-Saloma - 1894.
-Lepeza gospođe Vindermer - 1893.
-Žena bez značaja - 1894.
-Idealni muž - 1899.
-Važno je zvati se Ernest - 1899.
-Florentinska tragedija

» SRPSKI KNJIŽEVNICI
» FRANCUSKI KNJIŽEVNICI
» RUSKI KNJIŽEVNICI
» AMERIČKI KNJIŽEVNICI
» NEMAČKI KNJIŽEVNICI